CIRIH, 10. aprila – Na obilježavanju 100 – godišnjice Udruženja književnika Srbije, 2005 godine u  Beogradu, prisutnima se obratio patrijarh Pavle sljedećim riječima:

”U ovom svetu, koji u zlu leži, pisci svojim delom mogu mnogo šta na dobro da učine. Valja biti i ostati  čovek. Zato, vi pisci, dar koji ste od Boga dobili, dužni ste da koristite tako da ljude ozarite i nadahnjujete  božanskom istinom”.

Fasciniraju naše stare narodne izreke i mudrosti, kao recimo: “Nije važno šta kaže, nego ko kaže”. Sve što je patrijarh Pavle radio i govorio imalo je smisla. Imalo je poruku, zavisno da li smo htjeli čuti i shvatiti.

Čitajući Andrića, naprosto zastanemo i razmislimo. U ovom vremenu sadašnjem, korone i ostalog zla, poruke umnih ljudi imaju još veći značaj nego kad smo ih čitali u neka druga, sretnija vremena. Jasno se vidi da je Ivo Andrić pisao s nadom, da će to nekome, na bilo koji način, pomoći. Možda osvijetliti neki trag, put ili odgovoriti na neku nedoumicu ili pitanje.

Evo,  samo nekih od njegovih napisanih misli i poruka:

“Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo te događaje podnijeti, u velikoj mjeri zavisi od  nas”.

 “Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A nismo trebali. Trebalo je živeti”.

“Ništa ljude ne vezuje tako, kao zajednički i srećno proživljena nesreća”.

Moj takođe omiljeni pisac je Momo Kapor, kojeg sam imao sreću upoznati i makar na kratko upijati njegov šarm. Njegovu aristokratsku duhovitost, zarazni osmijeh, snagu da o najozbiljnijim temama priča opušteno. Nisam pred njim morao stajati mirno, kao on nekada pred velikim Ivom, zato što je Momo s nesnosnom lakoćom nosio svoju slavu i veličinu. Bilo mu je jako važno, bar je takav utisak ostavljao, pitati me je li moj rodni kraj zapušten, idem li tamo? Istovremeno me je zarazio i Njujorkom i Dubrovnikom, Beogradom i Parizom. Pričama o njima… U ”Zagrebačkom Kavkazu” uvodio me je u taj šareni, predivni svijet pisane riječi, da to nisam ni osjetio. Hvala mu, sa nadom da će nekad neki novi klinac, koji bude čitao ove kolumne, pitati za mjesto, odakle potiče pisac ovih redaka?

Šta bi rekao Andrić danas? Šta bi nam poručio? Znamo za njegovu čuvenu misao: „Novinarske vodenice mnogo melju – ali malo zita daju“. Isto tako, u stilu patijarha Pavla, Andrić je kroz jedan svoj  lik poručio: „Nikad ne treba izgovoriti reč koja nipodaštava i rastužuje“. Biti i ostati čovjek, što danas, u vrijeme bombastičnih tabloidnih naslova, za mnoge, nažalost, – ne važi. Neki izdavači i novinari nisu ljudi nego – grabežljive sotone u borbi za profit.

A šta bi rekao Momo danas? Čini mi se da mogu naslutiti. Sigurno ne bi bio pesimista, bez obzira na „hiljadu korona“. Njemu je, i kad je imao najviše, bila dovoljna samo, Kalenićeva pijaca, život tu i u obližnjem taboru. A kad nije imao, radovao se, kao malo dijete pisanju, slikanju. Životu izvan stvarnosti. Da li ovo može biti i moja poruka? Radujmo se životu, izvan ove opake stvarnosti. (Andric gore – prva misao: “Na neke stvari ne možemo uticati, ali način kako ćemo neke stavri podnijeti – zavisi od nas”).

Koja ljudska patnja se može uporediti sa plemenitošću, svih doktora, medicinskih sestara, bolničara, svih zdravstvenih radnika ove naše planete? Šta se može porediti sa njihovim žrtvovanjem za sve nas? Da preživimo, da ne umremo od korona virusa! Nisu daleko ni oni drugi koji, takođe,  brinu – da preživimo. Da ne umremo bez hrane. Svi naši prodavci prehrane, koji nudeći nama preživljavanje, sebi nude opasnost zaraze!

Budite nam zdravo i veselo, čitajte Andrića i Momu u ovo vrijeme izolacije, koja će nas, kad nas puste, zbližiti. Jer bili smo se i previše udaljili. Od nas, naših bližnjih, naših prijatelja, od prirode, od svega što ljude čini ljudima.

Jer, nije lako biti čovjek! Svi nosimo njegov lik, ali nismo svi  ljudi! Ili, kako bi moj pokojni djed rekao: “Sokole moj, čovjek je gusto nasijan, ali je rijetko nikao”.

Srećom, nikao je baš tamo gdje je najpotrebniji, u bolnicama, u prodavnicama prehrane! U apotekama, poštama, u firmama od izuzetnog značaja.

Ustvari, nikao  je čovjek svuda, samo je malo zakržljao, u “tamnom hladu” trke za profitom.

Došlo je, nadajmo se, vrijeme da zastane, da se okrene oko sebe, da vidi stare, jadne, slabe, siromašne, nemoćne, jer i oni su ljudi…

Da se izvuče iz tog sebičnog i pohlepnog  hlada i bude čovjek, vrijedan ljudske i božije svjetlosti.

Rade Bunić