Jutro… Krećem na posao. Biram šta ću da obujem, i pogled mi padne na male crne čizmice. Baš će mi one odgovarati, uz novu suknju. Uvučem nogu, pa primjetim da bi ih trebalo malo očetkati. I tu mi se desi jedan klik, koji me vrati gotovo dvadeset godina unazad…
Moj tata. Ne sjećam se da je prošlo ijedno jutro, da sam otišla u školu, a da me na stolu nije dočekala šolja toplog čaja, šnita hljeba namazana maslacem, osmjeh i pogled pun ljubavi.
„Dobro jutro, ćeri!“, zabrundao bi njegov glas kroz kuhinju ispunjenu mirisom lipe, koji se širio iz čajnika.
„Ajde, ajde…zakasnićeš“, brižno bi me opominjao. A ja sam to uzimala zdravo za gotovo. Kao da se podrazumijevalo sve to što je činio.
Vrhunac tog našeg jutarnjeg rituala bio je momenat kad sam trebala obuti cipele i krenuti put škole. Čekale su me. Svako jutro. Kraj šporeta, da se ugriju, da mi ne bude hladno nogama… Stajale su, poput oficira u najsvečanijoj uniformi. Očišćene, uglancane da se sjaje, čini mi se da sam u njima mogla vidjeti svoje obrise.
Tako je on pokazivao svoju ljubav. A ja sam to uzimala zdravo za gotovo.
Danas kad se toga sjetim, osjećam veliko žaljenje. Nisam mu rekla koliko ga volim. Nisam mu rekla koliko mi znače sve te male stvari koje je radio za mene. Jednostavno nisam.
Danas sama očistim svoje cipele, hladne me dočekaju u hodniku, a čaj ujutro odavno ne pijem… Došla su neka druga vremena. Tate nema, već dugo. Ali je u srcu zauvijek. Živ, nasmijan i brižan, pun ljubavi koju je pokazivao na sebi svojstven način.
Sama sebe pokušam opravdati, pomislim, onako stidljivo, možda on sad gleda odozgo odnekud. Iskrade se neka suza, izdajica. Sklizne niz obraz. A ja je dlanom sklonim. Požurim u novi radni dan, noseći sa sobom breme, poruku…amanet.
Znam šta mi je činiti.
Sjednem, napišem, opomenem… one koji će ovo pročitati.
Volite svoje bližnje. I recite im to. Ne čekajte da odu zauvijek, a da ne saznaju od vas lično koliko ih volite.
Tatjana ĐURIĆ-MIHAJLOVIĆ, glavna urednica ”Glasa Laktaša”
